|
 |
STALNO ŽIVIMO BERMUDSKI TROUGAO  Dušan Kovačević, dramski pisac: “Ovde je dugo bio običaj da muškarac voli jednu ženu, a da se oženi drugom, jer se žena uzimala za kuću, rađanje, njivu, avliju, crnčenje, čekanje i plakanje, a ne za ljubav” |  | Dušan Kovačević
|
Piše R. Radosavljević
Sredinom jula u selu Dubovac, u Deliblatskoj peščari, trebalo bi da `padnu` prve klape filma `Sveti Georgije ubiva aždahu`, po istoimenoj drami Dušana Kovačevića, koja je ušla i u antologiju pozorišta ovih prostora (od premijere 1986. skoro dvadeset godina bila je kultna produkcija Ateljea 212). Za filmsku verziju drame koja se bavi Srbijom u doba Prvog svetskog rata, i šest epizoda serije za RTS, Kovačević je dopisao još gotovo pedeset odsto priče. Film je i prva saradnja našeg najpoznatijeg savremenog dramskog pisca i scenariste, i reditelja Srđana Dragojevića, a sa finansijskim budžetom od četiri i po miliona evra, već je izdvojen kao najskuplji projekat u istoriji srpske kinematografije.
`Sveti Georgije ubiva aždahu` žanrovski pripada melodrami, koja se zasniva na istinitom događaju.
`Stanovnici u selu su podeljeni između dve suprotstavljene struje: na jednoj strani su seljani, potencijalni vojni regurti, na drugoj borci sa telesnim manama iz prethodna dva balkanska rata. Između te dve grupe vlada velika netrpeljivost. Ubrzo počinje veliki rat (Prvi svetski) i zdravi deo stanovnika sela je mobilisan. Invalidi koji su ostali u selu (pričalo se), pokušali su da se približe ženama i sestrama vojnika. Ove glasine, kao ogovaranja i neproverene vesti, stizale su do srpskih vojnika u rovovima nekoliko nedelja pre neprijateljskih napada. Da bi sprečila pobunu, srpska vlada odlučuje da pošalje invalide na front i tako smiri nagoveštenu pobunu. Ova neobična priča je veliki ratni `ram` za ljubavni trougao između mladog ratnog invalida, lokalnog žandara i njegove žene, koji se okončava kao u grčkoj tragediji`.
Snimanje filma će, kako se planira, biti završeno u novembru, a TV serija `Sveti Georgije ubiva aždahu` premijerno će biti emitovana na RTS krajem 2008, u okviru svečanog obeležavanja 90 godina od završetka Prvog svetskog rata.
IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA
Predstava `Sveti Georgije ubiva aždahu` igrala se gotovo dve decenije, mnogi delovi drame ostali su da žive kao aforizmi – `Lako je biti dobar kad mi ništa drugo ne preostaje`, `Sat kasni dva sata, kad se privikneš, radi bez greške`, `Bolje da umrem nego da mi se desi nešto`... Šta je ono najbitnije u čemu nas svet ne razume?
- Koliko smo mi nekim pogrešnim političkim potezima krivi, a koliko je ono što nam se dogodilo i što se događa usud prostora na kojem stanujemo, o tome su napisane biblioteke. I uvek ćete naći jednu opciju da mi nikada nismo krivi ni za šta, do one druge krajnosti, da smo prouzrokovali mnogo štošta. A istina je negde na sredini. Jednostavno, ovo je kao neki bermudski trougao – s vremena na vreme naiđu nekakve oluje i užasi koje lome prostor između Istoka i Zapada, gde smo podigli stanište i kuće, i kako ko prolazi tim drumom, on to poruši. Onda naiđu drugi, pa grade ponovo, i život nam prolazi u stalnom iščekivanju, i uvek je sve ispočetka, ispočetka... Drama `Sveti Georgije ubiva aždahu` posebna je u odnosu na sve što ste napisali u karijeri, između ostalog i zbog toga što se tiče vaše porodice. Da li to znači da ima i posebnu emotivnost za vas lično?
- Veoma sam vezan za ovu dramu, jer mi je priča preneta u predanje, i verovatno se nije slučajno desilo da moj deda Cvetko Kovačević meni jednog dana ispriča te događaje. Moj deda bio je volovodac tokom Cerske bitke, prenosio je ranjene i mrtve u poljsku bolnicu pokraj Šapca. Jednom prilikom rekao mi je samo nekoliko kratkih rečenica – da su zbog ljudske pakosti mobilisani bogalji iz mačvanskih sela i odvedeni `po kazni` pravo na Cer, gde su ih gurnuli u prve borbene redove. Među tim nesrećnicima bio je i njegov brat od strica, sakat u nogu i dobar kao hleb. Nije se vratio sa Cera, a nisu ga našli ni kasnije, kao ni još 16 invalida iz sela. To je bilo sve. Nosio sam ovu priču u sebi više od dve godine, nikako nisam mogao da se oslobodim onoga što sam čuo, a onda sam je 1984/85. napisao kao istinit događaj, ali u drugom `ramu` i u drugačijim okolnostima.
Naravno da tu ima dosta emocija: događa se u kraju koji nisam izmislio, koji je realan, to je priča sa obala reke na kojoj sam odrastao, iz grada u koji sam odlazio i školovao se, a sve svoje junake sam upoznao. Oni su, manje–više, zbir raznih sudbina, i voleo bih da ovaj film rekonstruiše to vreme i događaje. Zahvaljujući scenografiji Miljena Kljakovića verujem da će se glumci osećati dobro u tom ambijentu, i da će im to olakšati muku koja ih čeka – da četiri meseca budu u kostimu ljudi iz nekog vremena pre sto godina.
Reditelj Srđan Dragojević žanrovski je najavio film kao ljubavnu melodramu. To je, takođe, potpuno različito od svega onoga što ste do sada radili?
- Film jeste barokni `ram` za tri tragične ljubavi i sudbine, a centralna priča je ljubavni trougao koji bi se, verovatno, odvijao i završio sasvim drugačije da nije bilo rata. Ali, u pojedinim delovima film će biti i dobra komedija, jer se i u periodu između ratova ljudi trude da žive normalno - dešavaju im se i lepe, i smešne, i tužne stvari, i sve ono što čini život.
Kaže se da se istorija ponavlja ili kao tragedija, ili kao farsa. Da li se i tu razlikujemo, i može li da se kaže da se kod nas ponavlja i kao tragedija i kao farsa?
- I sam sam toliko puta pokušavao da objasnim šta je problem nekog naroda na malom brdovitom Balkanu, kada jedna generacija doživi tri balkanska rata, dva svetska i jedno bombardovanje od celog sveta. To je ukupno šest ratova u jednoj generaciji. Velike i ozbiljne zemlje to ne dožive za hiljadu godina, i to je činjenično stanje. I kako sada možeš da budeš normalan, da se opustiš i da živiš svoj život, ako te svaki dan neko obaveštava o tome da su posledice prethodnog rata katastrofalne, a da je na pomolu, eventualno, novi sukob. U ozbiljnim zemljama ljudi imaju biblioteke koje su im ostale od pradede, a naše kuće bombardovane su bar dva puta tokom sto godina, i ništa nam nije ostalo u zaostavštini. To uznemirenje, nemogućnost da planiramo život na duže vreme, i kodirano sećanje da naše nesreće počinju tako bezazleno, zaista su i tragedija i farsa koju živimo.
ISTINA ZA NOVE GENERACIJE
Šta je vaša lična ambicija kada je reč o ovom filmu?
- Moja želja je da vidim ovaj film kao rekonstrukciju vremena i događaja koji su, u suštini, bili istiniti, i mislim da je najbitnije da se oživi dokumentarnost koja bi ljudima mogla da objasni mnoge stvari koje su nam se dogodile. Ovim filmom trebalo bi da se otvori nova istorijska dimenzija o događajima koji su iz političkih razloga bili sklonjeni, skriveni, cenzurisani. Mi smo o Prvom svetskom ratu učili u školi najviše dva časa, i film će, verovatno, pomoći da se to vreme približi i da nove generacije saznaju istinu. Film počinje srpsko–turskim ratom iz kojeg se ljudi u svoje selo na obali Save, na granici sa moćnom Austrougarskom, vraćaju kao invalidi. A završava se Cerskom bitkom, i po treći put pogibijom onih koji su već stradali u prethodna dva balkanska rata. Postoji još jedna istorijska činjenica – tokom dvadesetak godina, granice Srbije vratile su se na one koje su prisutne u drami `Sveti Georgije ubiva aždahu`?
- Kada sam sredinom 80–tih pisao dramu, bile su neke drugačije granice. Danas je skoro kao onda – Drina je opet granica, švercuje se na istim mestima kao i pre sto godina. Nekada su ljudi sa obale Save gledali u Austrougarsku, sada gledaju u EU, opet smo izolovani, i čovek se pita gde je prošlo tih sto godina. Šta se desilo sa tri balkanska rata, računajući i ovaj poslednji, i dva svetska rata, a moglo bi se reći i sa interkontinentalnim ratom, mislim na NATO bombardovanje. Sve smo to preživeli da bismo se vratili na granice s početka XX veka.
U drami ste napisali da se ljudi ovde `uzimaju zbog kuće, zemlje i stoke, a ne zbog sebe`. Da li to znači da, pored te istorijske nesreće koju žive, uglavnom nisu ni emotivno srećni?
- Ovde jeste dugo bio `običaj` da muškarac voli jednu ženu, a da se oženi drugom, jer se žena uzimala za kuću, rađanje, njivu, avliju, crnčenje, čekanje i plakanje, a ne za ljubav. Muškarac se često nije ženio nekom ženom iz onih istih razloga zbog kojih je voleo, jer su te vrline, za naš mentalitet, bile i najveće mane.
|
|
|
|
SADRŽAJ
Zdravko Čolić
TREĆI PUT NA MESTU NAJVEĆEG TRIJUMFA
NA TI... sa Veranom Matićem
NAJVIŠE NOVCA U ŽIVOTU POTROŠIO SAM NA KNjIGE
MAGNETOSKOP
Dušan Kovačević
STALNO ŽIVIMO BERMUDSKI TROUGAO
Nova serija na Pinku
OPIJENI LjUBAVLjU
Ivan Zeljković
DA SAM MILIONER PRODAVAO BIH KOKICE I KROFNE
Prva klapa Pinkove serije “Premijer”
LICE I NALIČJE POLITIKE
Mladen Mijatović
DOBAR REPORTER LOŠIH DOGAĐAJA
Snima se film “Tegla puna vazduha”
MELODRAMA BEZ HEPIENDA
Mirjana Bobić-Mojsilović
POD NAŠOM ŠATROM
Modni biro: Novi parfemi poznatih svetskih kuća
MIRISAĆEMO NA CRNU ORHIDEJU, LjUBAV, ORIJENT...
Legende: Šest stotina godina Zabranjenog grada
MESTO LEPOTE, MUDROSTI, MOĆI I BRUTALNOSTI
Lepotice filmskog ekrana u kupaćem kostimu
NAJBOLjE SCENE U BIKINIJU SVIH VREMENA
SVE O TV SERIJAMA
|