|
 |
I kao puki statista imam nekakvog sjaja  MAGNETOSKOP - Zdenka Aćin, novinar, publicista, prevodilac, statista: “Kada sam odlučila da se više ne vraćam u Beograd, osećala sam se napuštenom. Kao da sam sama samcijata u svemiru!” |  | Zdenka Aćin
|
Piše S. Bijelić
Novinar Zdenka Aćin je ove sedmice iz Kanade stigla u Beograd. Posle decenije! Povod – svadba starijeg sina Andreja, filmskog reditelja. Osim njega, Zdenka iz braka sa bivšim suprugom Jovicom Aćinom ima i sina Stefana, koji živi sa njom i na Torontskom univerzitetu studira za inženjera.
Ovo je njen prvi intervju u domovini posle duge pauze, u kojem otkriva da u Kanadi radi kao prevodilac sa srpskog, hrvatskog i bosanskog na engleski jezik i obrnuto, ali i kao – glumica!? Što kao statista, što kao sporedna glumica igrala je u 700 filmova, u kojima su glumili Robert de Niro, Edvard Norton, Deni de Vito, Džin Hekman, Stiven Sigal, Džuli Endrjus, Vilijam Hart, Erik Brana, Kristofer Plamer, Šeron Stoun, Denis Kvejd... Osim toga, imala je govorne role u nekoliko TV serija i reklama, a naročito je ponosna na glavnu ulogu u kratkom igranom filmu “Vanika”, kojeg je snimala u Vankuveru.
U Beogradu je diplomirala filozofiju, napisala knjige “Ni glas Boga ni glas Države” i “Odričem se osvete”, kao publicista i novinar dve decenije sarađivala je sa svim vodećim časopisima. Bila je urednik za kulturu u reviji “Duga”, istu funkciju obavljala je i u “Intervjuu”, a 1997. postala je glavni i odgovorni urednik ovog nedeljnika. Imala je autorsku emisiju “Pres klub” na TV Politika. Intervjuisala je provokativne goste iz javnog, kulturnog i političkog života zemlje, a zbog mnogih se dizala prašina. Posle 130 izdanja emisija je skinuta s programa. U to vreme Zdenka je bila u Etiopiji gde je čekala da se politička bura stiša, ali to je potrajalo godinu dana. Kada se vratila, sa mnogih strana bilo je obećanja da će “Pres klub” ponovo krenuti. Preseljena je na TV BK, ali je tu, zbog raznih uslovljavanja, bila kratkog veka. I, tu je bio kraj emisije koja je Zdenkina lična karta, i na koju autorka sada gleda kao na “svoje treće dete koje je negde daleko u nekom drugom svetu”.
- I kada mi je i privatno i profesionalno bilo najteže, nisam želela da napustim Beograd. Čak i kada sam dva puta odlazila u privremeni egzil u Afriku, činila sam to sa svešću da ću se vratiti u Beograd kao mesto mog intelektualnog rođenja. Posle telefonskih pretnji i pritisaka, a najviše pod pritiskom starijeg sina Andreja i bivšeg muža, koji su bili zabrinuti za moj život, napustila sam Beograd i otišla u ponovni privremeni egzil, ali ovoga puta u Mađarsku. Ni tada nisam otišla s namerom da se ne vratim! Ali, ubijen je moj prijatelj i kolega Slavko Ćuruvija i užasnuta zbog toga odlučila sam da se više ne vraćam u Beograd.
Kako ste se osećali?
- Napuštenom. Kao usamljeni jahač, kao da sam sama samcijata u svemiru!
Tokom boravka u Africi odlučili ste da odete do Indije, kod Sai Babe. Koliko je to izmenilo vaš život, navike...?
- Bilo je to 1995. godine.... Iz Etiopije sam otputovala za Bombaj, gde sam se srela s pesnikinjom Vesnom Krmpotić. Predložila mi je da posetim Babin asram i prisustvujem proslavi njegovog 70. rođendana. Otišle smo u malo mesto na jugu Indije koje se zove Putaparti. Boravak u shedu (dugačkoj prostoriji s malim nezastakljenim prozorima i rupičastim zidovima, u koju je moglo da stane nekoliko stotina ljudi), kao i u samom asramu, naučio me je većoj toleranciji. Naučila sam da umesto u krevetu nekog svetskog hotela sa pet zvezdica, u kojima sam odsedala na nekim svojim drugim putovanjima, spavam na gvozdenom krevetu i madracu koji se nije mnogo razlikovao od zatvorskih, a privatnost da obezbeđujem jednim pamučnim zastorom. Naučila sam da cenim vodu, da se istuširam s dva bokala vode! Naučila sam da, umesto da se hranim raznoraznim đakonijama, živim na kokosovom soku,
mandarinama i indijskom orahu.
Danas ste državljanka Kanade.
- Kada sam shvatila da mi u Beograd povratka nema, razmišljala sam gde bih mogla otići. U planu sam imala SAD, ali najednom u mojoj svesti KA-NADA je odzvonila kao put ka nadi. Prijatelji Majkl Skamel, profesor na Kolumbija univerzitetu u Njujorku i David Albahari, koji je već živeo u Kanadi, pomogli su mi da dobijem aplikacije za kanadsku vizu.
Kako se dogodilo da tamo postanete glumica?
- Još kao mlada devojka želela sam da studiram glumu i dva puta sam pokušala da budem glumica. Kao gimnazijalka, krajem 60-ih, poslala sam svoju fotografiju na javni konkurs za film Stoleta Jankovića “Višnja na Tašmajdanu”, a početkom 70-ih, kad sam već živela u Beogradu, otišla sam na audiciju za film Želimira Žilnika. Ako se ne varam, bilo je to za film “Žene dolaze”. Eh, da sam u “Višnji na Tašmajdanu” dobila ulogu, a ne Neda Arnerić, te da me Žilnik odabrao za svoj film, zasigurno se nikada ne bih bavila novinarstvom! Kada sam došla u Kanadu, nakon što su sve kanadske vodeće novine, kao i vodeća kanadska televizija i radio, objavili intervju sa mnom, svako je od mene oprao ruke kao Pontije Pilat. Govorili su da posla nema ni za njihove ljude! Jedan kanadski novinar predložio mi je da počnem da radim kao statista, jer se od nečega moralo živeti! Odmah sam postala članica glumačke unije ACTRA, a kao takva plaćenija sam i zaštićenija od običnih statista.
Kakva su vaša sećanja na prvu ulogu?
- Imala sam knedlu u grlu. Trebalo je da igram bogatu ženu koja ide na izložbu slika. Kako sam u Beogradu često posećivala izložbe, ulogu sam odigrala posve prirodno, da su mi – što je sasvim neuobičajeno – i reditelj i njegov prvi pomoćnik i kamerman i direktor fotografije prišli i čestitali na “lepoti, energiji, talentu i profesionalnosti” koju sam donela na set! Knedla u grlu je bila nešto manja, jer se ispostavilo da i kao puki statista ipak imam nekakvog sjaja!
U koliko filmova ste igrali?
- U više od 700. Igrala sam u filmu “Čovek godine” sa Robinom Vilijamsom, Kristoferom Vokenom i Lorom Lini u glavnim ulogama. Ja sedim u avionu kraj Lore i čitam knjigu dok ona spava. Zatim, u “The Santinel” sa Majklom Daglasom, Kim Bejsinger i Kiferom Saterlendom. Sin Andrej me nije prepoznao u tom filmu, ali mi je zato prijateljica i koleginica Mirjana Bobić Mojsilović odmah javila da me prepoznala. Najduže na ekranu, pak, možete da me videti u filmu “Take the Lead” sa Banderasom u glavnoj ulozi. Tu se čuje kako vičem “bravo” dok aplaudiram, a kasnije se priključujem grupi koja pleše dok traje odjavna špica. Pojavljujem se i u filmu “Slepilo” koji se snimao u Torontu, a još se snima u Brazilu. Rađen je po istoimenom romanu nobelovca Saramaga. Na taj filmski set sam poslata nakon nekoliko časova glumačke obuke da kao statista glumim slepu ženu, ali sam unapređena i dobila sporednu ulogu. I u filmu “Zone of Separation”, koji se bavi ratom u Bosni, i čije snimanje je upravo završeno, otišla sam na set kao statista, ali je od mene traženo da imam govornu ulogu.
Koga biste sada najradije želeli za sagovornika?
- Emira Kusturicu. Intervjuisala sam ga kada je bio samo domaća zvezda. Volela bih to ponovo da učinim, a da on meni da neku ulogu, makar i sporednu, u nekom svom filmu. Sve i da se ništa od toga ne ostvari, volela bih da ga posetim i da vidim to čudo od njegovog seoskog kraljevstva o kome se piše u svetu.
Sa kim ste iz domovine ostali u kontaktu?
- Sa Davidom Albharijem sam u gotovo svakodnevnom kontaktu putem elektronske pošte. Često kontaktiram i sa Mirjanom Bobić Mojsilović. Jedno vreme sam bila u kontaktu s Vesnom Mališić i Zoranom Gavrićem, ali su me oni, izgleda, zaboravili. Od nedavno sam u kontaktu sa Savom Aćinom, koji mi nije ni u kakvom srodstvu. Sa bivšim mužem Jovicom Aćinom, takođe. Tu se, nažalost, lista kontakata završava. Ah, da, setila sam se da sam jedno vreme (kad je nasledio Miloševića) bila u kontaktu i sa Vojislavom Koštunicom, čak smo se čuli kada je postao predsednik Vlade, ali nakon što sam ga obavestila kako se ovde gleda na njegovu politiku, prestao je da se javlja.
Dolazite na svadbu. Snaju ćete tek sada upoznati?
- Andrejeva svadba je isključivi povod mog dolaska u Beograd. Nisam ga bila videla sedam godina i mojoj radosti nije bilo kraja kada smo se prošle godine sreli u Helsinkiju kod sestre i zeta, koji je u to vreme bio ambasador SCG za Finsku i Estoniju. Koliko sam se tek radovala što sam tada prvi put videla svoju petogodišnju unuku Marisu! Beskrajno sam srećna što ću upoznati i buduću snahu, Mirjanu Zarić. Znam je s fotografija i iz telefonskih razgovora. Profesionalna je šminkerka, radi na filmovima, TV serijama i reklamama.
Koje mesto ćete prvo posetiti u Beogradu?
- U Beogradu ću biti četiri dana, ako se ne računa dan svadbe. Najpre ću posetiti sestrin grob, kao i grobove prijatelja, a već sutradan odlazim za Podgoricu da posetim grob svojih roditelja i da se vidim sa rođacima. Imam neodoljivu želju da posetim Dubrovnik, pa ću posle kratkog boravka u Podgorici i Budvi skoknuti do Dubrovika, a potom do Splita da posetim tetku, Desanku Karanović, koja je svojevremeno bila prijateljica sa Jovankom Broz.
Hoćete li napisati autobiografski roman?
- Prijatelj Majkl Skamel, moj bivši muž Jovica Aćin, kao i neki kanadski prijatelji, neprestano me podstiču da to uradim. No, da bih se bavila pisanjem, neko bi za mene morao da plaća račune, kiriju, hrani Stefana. Ovako, dok zarađujem za puku egzistenciju, nije mi do bavljenja sobom i svojom biografojom.
Kada pogledate unazad, koliko ste života imali?
- Najmanje devet! |
|
|
|
SADRŽAJ
Andrijana Videnović
ŽENE SU UVEK HRABRIJE
Vasil Hadžimanov
TRI USLOVA ZA SREĆU: LOZA, KISELA I MEZE
Zdenka Aćin
GLUMILA SAM U VIŠE OD 700 FILMOVA
Ana Sakić
ZAVODLjIVA MERLINKA
Milan Dinčić Dinča
DEVOJKE GA JURE, ON MAŠTA O PRAVOJ
Nove domaće serije na RTS
ONO NAŠE ŠTO NEKAD BEJAŠE...
Sedma nedelja kod Velikog Brata
MIĆKO NAPUSTIO KUĆU
Voditeljski dvojac “Goloseuma” na Avali
KAO U VEČITOM DERBIJU
Predstavljamo kandidate za “Evropsko lice”
NINA RADULOVIĆ I BOJAN PERIĆ
Šou program “Plesom do snova”
VEČE PRLjAVOG PLESA
TV novosti u Pragu sa Diskaverijem
NOVINARI PROTIV TERORISTA
Mirjana Bobić-Mojsilović
BESMRTNA IDEOLOGIJA
Dejan Cukić
ROKENROL JE MOJA STRAST
Manije i opsesije poznatih
BROJEVI, KVAKE, ISHRANA, SATOVI
SVE O TV SERIJAMA
|