|
 |
Dobra duša mora dvaput da živi  Magnetoskop: Ivan Klemenc, glumac, pantomimičar, profesor |  | Ivan Klemenc
|
Zaboravim na kamere, skačem, pevam, napustim mesto i odem u publiku. Vodim ih, imamo tajne znake. Ali, kad prođe adrenalin, racio mora da podvuče crtu. A pošto imam lice izdajice, kad mi se nešto ne dopadne, mrštim se, negodujem, odbijam da gledam
Petak 26. oktobar: Pozivamo Ivana Klemenca radi finalnog dogovora za intervju u subotu. Mobilni signal gubi se svaki čas. Klemenc kaže da upravo kolima prelazi Frušku Goru i da je zato veza loša. Ipak, posle nekoliko minuta ugovaramo susret i u najboljem redu završavamo razgovor.
Subota 27. oktobar: Kej ispred hotela “Jugoslavija”, kraj Dunava, s kojim se Klemenc, Novosađanin po rođenju i Zemunac po životnom stažu, prati čitavog života. Približava nam se čovek s belim šalom oko vrata. Ćiro Blažević?! Ne, već Ivan, ali ne sa šalom, već sa “kragnom” oko vrata, stavljenom posle lančanog sudara, koji se dogodio desetak sekundi po završetku jučerašnjeg razgovora. “Primetio sam u retrovizoru kola koja se ne zaustavljaju”, priča nam Klemenc, “Udario je u moj `jugo`, šteta je 100%, a onda su stradala još dvoja kola. Stradao je i moj treći pršljen, ali prvo mi je bilo bitno da vidim ima li još povređenih. A, ako smo već utanačili intervju, kako da se danas ne pojavim”.
No, pre no što smo krenuli u priču: o glumi, pantomimi, Evrosongu, i još nekim bitnim stvarima, od Klemenca slušamo i “anegdotu”:
- Posle sudara otišao sam u stanicu MUP. Stojim tamo sa “kragnom” i vidim da me jedan od policajaca čudno gleda. Merka, merka, pa pita: “Ko je Vas to tukao?”. Kažem da nije niko, već da sam imao saobraćajku, a on će: “De, de, ne morate da krijete. Sigurno je to bio neko od ovih kandidata koje ste morali da izbacite iz Evropskog lica”. Na to već nisam znao šta da odgovorim.
Voditelj Aleksandar Živanović
U tom trenutku sudara, i posle njega, da li čoveku prođe kroz glavu kako jedna sekunda može da okrene čitav život?
- Svestan sam svega. Zato se uvek i javim kući kad krećem ili kad stignem. Gomilu stvari u životu možemo, i moramo, da predupredimo, ali i pored toga svašta može da nas snađe. Pošto polazim od toga, čak i da mi se nešto dogodilo, znao bih šta dalje. Života ima koliko ga ima i ne sme se trošiti bezveze. Jer, ako zakineš na nečemu, moraćeš i na nečem drugom, i gde je tu kraj?
A, ako je kraj, šta je (za glumca) reinkarnacija?
- Moj utisak je - da sam već bio. Da je ovo život broj dva. Ne znam zašto, čini mi se da sam živeo među Majama i Inkama. Da sam bio vrač ili klovn. Kažu, oni su voleli Sunce. Ja ga obožavam. Nema tog posla koji bi me, 20 godina unazad, odvukao od jedrenja, barem na dve nedelje. Kao što verujem u sudbinu - uostalom ona je odredila da danas ipak razgovaramo - tako sam uveren da dobra duša mora dvaput da živi. Ili nečija u meni ili moja u nekome. Treba mi još izvestan broj godina da završim sve svoje poslove, pa neka kvrcne, kao osigurač. E, onda će, za 100-200 godina, neko popraviti osigurač i svetlo će se ponovo upaliti. Ako, pak, ne mistifikujemo toliko, kad čovek, ne samo glumac, ostavi pozitivan trag, ako to neko nasledi i makar delićem toga puta nastavi, zar nije i to reinkarnacija?
Govorite to i studentima (kao redovni profesor scenskog pokreta, mačevanja i komedije del arte na novosadskoj Akademiji i gostujući u Nišu i Bijeljini)?
- Svima se mora sve kazati. Neću da lažem. Uostalom, laganje je trošenje mozga, pošto posle sve moraš da pamtiš i da “nastavljaš niz”. Naravno da i sa studentima tako razgovaram. Znam čak i da opsujem, ali zbog tog luksuza, dozvoljavam to i njima. Jedino što je važno, to je: u suzama, u mukama, nije bitno kako, ali posao mora da se uradi.
Posao je i Evropsko lice, izbor RTS za voditelje Evrosonga?
- Pre kojeg sam radio sa Željkom Joksimovićem, sledeće godine sa predstavnikom BiH, pa sam pozvan i za “Molitvu”. Upoznao sam se sa Marijom Šerifović, rekao joj da želim da vidim kako ona zamišlja nastup, a onda se prošetao scenom i kazao - može, ali ovako. Ona je prihvatila, shvativši da ja ne želim da kloniram sebe, već da, iz priče, zajedno iskopamo talenat, prenesemo osećanje i da onda odigramo pesmu. Silno mi je skakao adrenalin kada su, tokom proba, prateći vokali plakali, upravo zato što smo pronašli tu emociju. Mi živimo u zemlji toliko slojevitih života i zaista bismo trebali da što više idemo iz duše. Još samo da naučimo da propustimo emociju kroz racio, onda ćemo biti korisniji. I sebi i svima.
A ova “garnitura” evropskih lica?
- Sjajno se zabavljam. Zaboravim na kamere, skačem, pevam, napustim mesto i odem u publiku. Problem su, veliki, onih poslednjih 5-6 minuta emisije. Dotad se ne ponašam kao žiri. Zna to RTS, iako ne bi smeo, znaju to i kandidati. Vodim ih, imamo tajne znake. Stalo mi je, ali, kad prođe adrenalin, racio jednostavno mora da dođe i da podvuče crtu. A, pošto imam lice izdajice, kad mi se nešto ne dopadne, mrštim se, negodujem, odbijam da gledam.
Je l` su Vam zato “priheftali” epitet - grub?
- Verovatno, ali da budemo iskreni, pola kandidata nisu sigurni zašto su tu. Međutim, kad se priča nastavi, shvatim da su pogodno tlo, iz kojeg nešto može da nikne, a ja sam to đubrivo uz čiju će pomoć rasti. Naravno da imam favorite, ali mi verovatno ni sada većina neće poverovati ako kažem da nema nikakve mućke u izboru.
Da, ipak, ovakva rijaliti šou postavka, sa sve pevanjem i glumom, ne odvuče glasove publike u nepotrebnom pravcu?
- Slažem se sa tom mogućnošću, ali imam i apsolutno razumevanje za RTS. Na kraju krajeva, i kroz pesmu i glumu može i te kako da se vidi i kretanje i nastup i da li je to to. Tačno, pevanje nije toliko potrebno za voditelja Evrosonga, ali jeste da bi emisija Evropsko lice bila dobra, tako privukla što više publike, a samim tim i izbor bio što bolji. Uostalom, ako gledaoci odluče da glasaju za nekog zbog pesme koju je otpevao, dopadanja ili lepih očiju, onda to govori o nama kao narodu. Ako nemamo svest šta treba da predstavlja celu zemlju, već hoćemo da se razlikujemo tek da bi se razlikovali, onda imamo problem. Džaba nam tranzicija ako je prvo ne izvedemo svako u svojoj glavi.
Iako bi prva reč uz Vaše ime bila - glumac, evo, i u ovom slučaju se ipak najviše pominju pantomima i scenski pokret. Dira li Vam to sujetu?
- Jesam sujetan, ali u nekoliko stvari koje nemaju veze s poslom. Recimo, zemunska pijaca, to je moj ritual, u kojem ne učestvuje ni moja supruga. Pričam sa seljacima, probam sir, prebiram povrće. E, to mi ne reci da ne znam. Za profesiju, zaista mislim da sam toliko postigao da je moja vizit karta posao koji sam obavio. Čak stigao da snimim i ploču i dve kasete.
I da već 15-ak godina radite sa gluvonemima?
- Kao i za svaki posao, i tad sam imao lom u sebi da li hoću, mogu, a prelomio sam kada sam shvatio da sam ja njima potreban, a da ja od njih mogu da učim. Kada smo počeli, oni su bili osnovnoškolci. Posle 15 godina, 90 posto ih je još tu. Spremajući predstave, učestvujući i pobeđujući na festivalima, nijednog časa ih nisam gledao kao nagluve, gluve ili gluvoneme. Zgrabio sam ih, ali ne na način koji bi ih odveo u iluziju, već samo toliko da ih pokretom približim čujućima, da ne budu građani drugog reda.
Ako je ljudski glas bio prvi instrument, šta je ljudski pokret?
- Egzistencijalna potreba. Niko ne pravi korak ako ne želi negde da ide. Niko ne diže ruku ako ne želi nešto da uradi, makar da zapreti.
Mnogo tih koraka napravili ste i pravite kraj Dunava?
- Reka me toliko zadovoljava, da mi je dovoljno da sednem na obalu i da je gledam kako teče. Kod mog Zemuna, Dunav je dovoljno širok da zaliči na more. Ne jednom sam se zaigrao, bacio predmet u vodu i razmišljao gde će sve stići. Još da nema “Đerdapa”! I u Novom Sadu, popnem se na tvrđavu, sednem na zidine i - buljim. Punim baterije. Isti taj Dunav uliva strahopoštovanje. Koliko god je miran, toliko je i opasan, i zato se nas dvojica susrećemo na poštenoj distanci. Dajem mu se, ali mu ne dam da me uzme. Kao što mu, tokom poplava, puneći džakove s peskom i pomažući braniocima nasipa, nisam dao da nas uzme. Zato, ne tražeći preko leba pogače, biću sve što mogu, raditi ono što najbolje znam i, ako mi je u tome lepo, neće me ni “kragna” sputati.
|
|
|
|
“TV NOVOSTI” U NOVOM BROJU:
Emina Jahović ekskluzivno iz Istanbula za TV novosti
ŽAO MI JE ŠTO MI SRCE NIJE POBEDILO RAZUM
Irina Radović
SLATKA NAVIKA - DORUČAK U KREVETU
Slavko Beleslin
NE VRAĆAM SE STARIM LjUBAVIMA
Magnetoskop
Ivan Klemenc
DOBRA DUŠA MORA DVAPUT DA ŽIVI
TV novosti predstavljaju kandidate za “Evropsko lice”
IVA BURAZOR I BRANISLAV KATIĆ
Recepti Snežane Dakić
KAKO ŽIVETI U TRENDU
TV novosti na snimanju filma o Ajnštajnu
NAUČNIK NA ČELU DEMONSTRACIJA
|